Razvoj deteta iz ugla dečjeg neurologa

Autori:

mast. defektolog Milica Zarićdr. spec. dečje neurologije Mina Maričić

Objavljeno:28. 10. 2026.

Ažurirano: 28. 10. 2026.

6 pitanja koje nam roditelji najčešće postavljaju

Razvoj deteta je složen proces kojim se bave različiti stručnjaci, svako iz svog ugla i oblasti ekspertize. Kako bi pokušali da pojasnimo roditeljima šta je uloga svakog od ovih stručnjaka postavili smo im pitanja koja najčešće čujemo od roditelja dečice sa kojom radimo. Danas razgovaramo sa dr Minom Maričić, specijalistom dečje neurologije, koja će nam približiti čime se bavi dečji neurolog, kada je važno obratiti mu se i odgovoriti na pitanja koja roditelji najčešće postavljaju kada je reč o razvoju deteta. Dr Mina trenutno radi u Institutu za rani razvoj deteta i inkluziju u Beogradu, a prethodno je više godina radila na Odseku za dečju neurologiju Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u Novom Sadu. Autor je i koautor više stručnih radova i apstrakata u domaćim i međunarodnim publikacijama iz oblasti pedijatrije, neurologije i farmakologije. Mi joj se zahvaljujemo što je odvojila vreme za naša i vaša pitanja ❤️

1. Čime se bavi dečji neurolog i kada je potrebno zakazati pregled?

Dečji neurolog je lekar specijalista koji se bavi razvojem, funkcionisanjem i bolestima nervnog sistema kod beba, dece i adolescenata - mozga, kičmene moždine, nerava i mišića.

Kada se najčešće ide kod dečjeg neurologa?

Pregled dečjeg neurologa je opravdan ukoliko dete ima, na primer:

• epileptičke napade ili epizode gubitka svesti, ukočenosti ili neobičnog ponašanja
• glavobolje, naročito ukoliko su česte, intenzivne, progresivno se pogoršavaju, bude dete tokom noći ili su praćene povraćanjem, smetnjama vida ili ravnoteže, kao i ukoliko utiču na svakodnevne aktivnosti i kvalitet života
• zaostajanje u psihomotornom razvoju - prvenstveno odloženo usvajanje razvojnih miljokaza u motoričkom razvoju ili globalno usporen razvoj. To može podrazumevati kasnije samostalno sedenje, puzanje ili hodanje, kao i gubitak već stečenih veština. Izolovano kašnjenje u razvoju govora ne mora uvek biti indikacija za pregled dečjeg neurologa. U tom slučaju stručnjak sa kojim je dete već u kontaktu može proceniti potrebu za neurološkim pregledom ukoliko postoji sumnja na neurološko oboljenje u osnovi teškoća
• neobične ili ponavljajuće pokrete, kao što su tremor ili tikovi
• probleme sa koordinacijom, ravnotežom ili hodom
• slabost ekstremiteta, mlitavost ili ukočenost mišića
• poremećaje mišićne snage, na primer teškoće pri čučanju ili penjanju uz stepenice;
• određene poremećaje spavanja kada postoji sumnja na neurološki uzrok. Izabrani pedijatar može proceniti da li je u takvim situacijama pregled dečjeg neurologa odgovarajući naredni korak

Kod beba i male dece pregled se često savetuje i kada roditelj ili pedijatar primete da razvoj ne prati očekivani tempo ili da dete gubi neku ranije stečenu sposobnost.

Dečji neurolog kod određenog broja dece može pratiti razvoj i pre nego što se jasno ispolji razvojno kašnjenje, naročito kod dece sa faktorima rizika, kao što su prevremeno rođenje, težak porođaj, nizak Apgar skor ili komplikacije tokom novorođenačkog perioda.

Da li svaki takav simptom znači da dete ima neurološki problem?

Ne mora da znači.

U određenom broju slučajeva, na osnovu razgovora sa roditeljima i detaljnog neurološkog pregleda, moguće je razjasniti tegobe i utvrditi da nije reč o neurološkom oboljenju.

U drugim slučajevima, ukoliko postoji sumnja na neurološki problem, dečji neurolog može preporučiti dodatne dijagnostičke i/ili terapijske postupke, kao i praćenje deteta kroz određeni period.

Cilj pregleda nije samo postavljanje dijagnoze, već i pravovremeno prepoznavanje dece kojoj je potrebna dodatna procena, praćenje ili odgovarajuća terapija.

2. Kako izgleda prvi pregled dečjeg neurologa? Da li sva deca budu upućena na EEG ili MR? Da li su ovi pregledi bezbedni?

Prvi pregled dečjeg neurologa u osnovi podrazumeva razgovor sa detetom i roditeljima ili samo sa roditeljima, u prisustvu deteta, nakon čega sledi neurološki pregled.

Razgovor je nešto duži nego kod lekara drugih specijalnosti i obuhvata glavne zabrinutosti i tegobe, njihov hronološki tok i detaljan opis, a zatim i podatke o rođenju, razvojnu anamnezu, podatke o eventualnim ranijim i hroničnim bolestima, povredama i operacijama, kao i porodičnu anamnezu.

Sam neurološki pregled nije bolan niti neprijatan. U izvesnoj meri zahteva saradnju deteta, ali se način pregleda prilagođava uzrastu i razvojnim karakteristikama deteta. Kod male dece i dece sa razvojnim teškoćama veliki broj informacija može se dobiti i pažljivom opservacijom deteta tokom pregleda.

Odluka o tome da li su potrebne dodatne analize ili pregledi donosi se tek nakon detaljnog razgovora sa roditeljima i neurološkog pregleda deteta. U velikom broju slučajeva dodatna dijagnostika nije potrebna.

Ukoliko postoji indikacija, dečji neurolog može preporučiti različite dopunske preglede, u zavisnosti od simptoma i nalaza:

• Laboratorijske analize - mogu obuhvatiti hematološke i biohemijske analize, a u određenim situacijama i citogenetičke, molekularno-genetičke ili imunološke analize. Izbor analiza zavisi od kliničke slike i sumnje na određeno oboljenje.
• EEG (elektroencefalografija) - pregled kojim se registruje električna aktivnost mozga. Najčešće se radi kada postoji sumnja na epilepsiju, odnosno kada dete ima događaje koji po svom opisu mogu odgovarati epileptičkim napadima. EEG je bezbedan i ne boli, ali njegovo izvođenje kod dece ponekad može biti izazovno jer u budnom stanju zahteva određeni stepen saradnje. Kod mlađe dece ili kada je potrebno snimanje u snu, može biti potrebna posebna priprema kako bi dete tokom pregleda spavalo.
• EMNG (elektromioneurografija) - ne radi se rutinski, već kada postoji sumnja na oboljenje perifernih nerava ili mišića. Pregled je bezbedan, ali može biti neprijatan, pa se način njegovog izvođenja prilagođava uzrastu i saradnji deteta.
• MR (magnetna rezonanca) glave i/ili kičme - preporučuje se kada postoji potreba da se proceni da li su tegobe posledica strukturnih promena u mozgu ili kičmenoj moždini. Indikacije mogu biti, između ostalog, ispadi u neurološkom nalazu, epilepsija, gubitak prethodno stečenih veština, izraženo globalno kašnjenje u razvoju, a ponekad i glavobolje ukoliko postoje tzv. „red flags“, odnosno simptomi koji zahtevaju dodatnu obradu. MR ne koristi jonizujuće zračenje i smatra se bezbednim pregledom. Međutim, pregled zahteva da dete određeno vreme potpuno miruje, zbog čega kod male dece ponekad može biti potrebna sedacija ili anestezija, u zavisnosti od uzrasta deteta i procene tima koji pregled izvodi.
• CT (kompjuterizovana tomografija) - koristi se kada je potrebno brzo dobiti informaciju o strukturi mozga, naročito u određenim hitnim situacijama, nakon povrede glave ili kada je potreban detaljan uvid u koštane strukture lobanje. Za razliku od MR-a, CT koristi jonizujuće zračenje, zbog čega se kod dece primenjuje samo kada za to postoji jasna medicinska indikacija. Kada postoji odgovarajuća alternativa bez zračenja, ona se često razmatra, ali u pojedinim situacijama CT ima prednost upravo zbog brzine i dostupnosti.

Da li su ovi pregledi bezbedni?

Većina dijagnostičkih procedura koje se koriste u dečjoj neurologiji bezbedna je kada postoji jasna medicinska indikacija i kada se pregled sprovodi na odgovarajući način.

Važno je da roditelji znaju da se dodatni pregledi ne rade „reda radi“. Cilj dečjeg neurologa je da odabere samo one pretrage koje mogu pružiti korisnu informaciju i promeniti dalji tok dijagnostike ili lečenja.

3. Kada kašnjenje u razvoju motorike može ukazivati na neurološko oboljenje?

Razvoj motorike odvija se određenim redosledom, ali ne usvajaju sva deca razvojne veštine potpuno istim tempom. Ipak, značajnije odstupanje u usvajanju razvojnih miljokaza zahteva procenu pedijatra, a prema nalazu i potrebi i pregled dečjeg neurologa i fizijatra.

Kao okvirne pokazatelje za procenu možemo navesti:

• ukoliko dete ne uspostavlja stabilnu kontrolu glave do oko 4. meseca
• ukoliko se ne okreće samostalno nakon 6. meseca
• ukoliko ne sedi samostalno do oko 9. meseca
• ukoliko oko 12. meseca ne pokazuje pokušaje podizanja uz oslonac i vertikalizacije
• ukoliko ne prohoda samostalno do 18. meseca
• ukoliko i nakon prohodavanja duže vreme ima izrazito nestabilan hod, često pada ili pokazuje značajne teškoće u održavanju ravnoteže
• ukoliko ima teškoće sa aktivnostima koje se očekuju za uzrast, kao što su penjanje uz stepenice, čučanje ili ustajanje sa poda
• ukoliko postoji izražena razlika u korišćenju leve i desne strane tela
• ili ukoliko dete izgubi prethodno stečene motoričke ili druge razvojne veštine

Posebno je značajno gubljenje već stečenih veština, odnosno regresija u razvoju, jer zahteva pravovremenu procenu.

Grublje kašnjenje u motoričkom razvoju, naročito ukoliko je udruženo sa odstupanjima u neurološkom nalazu - na primer promenama mišićnog tonusa, slabosti, asimetrijom pokreta ili poremećajem koordinacije - može pobuditi sumnju da je u osnovi neurološko oboljenje.

Uzroci mogu biti različiti i zato je važna individualna procena deteta.

Nakon pregleda, dečji neurolog i fizijatar mogu proceniti da li je potrebno samo praćenje razvoja, dati roditeljima smernice za podsticanje razvoja i vežbe koje mogu sprovoditi kod kuće, uključiti dete u fizikalni tretman ili preporučiti dodatnu dijagnostiku ukoliko za to postoji indikacija.

Cilj je da se eventualne razvojne teškoće prepoznaju na vreme i da dete dobije odgovarajuću podršku u periodu kada ona može imati najveći značaj za dalji razvoj.

4. Moje dete je dobilo dijagnozu epilepsije. Šta su sve okidači za epi napad? Da li plač može da izazove napad?

Kada dete dobije dijagnozu epilepsije, jedno od najčešćih pitanja roditelja jeste: „Šta može da izazove epileptički napad?“

Sama definicija epilepsije podrazumeva sklonost ka ponavljanju neprovociranih epileptičkih napada. Zbog toga se epileptički napadi najčešće javljaju spontano, bez jasnog spoljašnjeg okidača.

Ipak, postoje određeni provocirajući faktori koji kod deteta koje ima epilepsiju mogu povećati verovatnoću pojave napada. Najčešći su:

• preskakanje ili neredovno uzimanje propisane terapije
• nedostatak sna i neispavanost
• povišena telesna temperatura i infekcije
• glad ili duži period bez obroka
• dehidratacija
• kod adolescenata, konzumiranje alkohola ili psihoaktivnih supstanci
• pojedini lekovi, zbog čega je važno da se uvođenje svakog novog leka prethodno proveri sa lekarom.

Ređi okidači mogu biti jak stres i emocionalna uznemirenost, kao i određeni vizuelni nadražaji, poput treperave svetlosti ili specifičnih vizuelnih obrazaca. Oni su značajni prvenstveno kod dece koja imaju fotosenzitivnu epilepsiju.

Kod pojedinih epileptičkih sindroma mogu postojati i specifični faktori. Na primer, hiperventilacija može provocirati tipičan apsansni napad kod dece sa apsansnom epilepsijom. U vrlo retkim slučajevima, kod tzv. refleksnih epilepsija, napad se javlja kao odgovor na određeni, individualno specifičan stimulus. To može biti, na primer, određeni vizuelni nadražaj, muzika, čitanje ili neki drugi stimulus, u zavisnosti od vrste refleksne epilepsije.

Da li plač može da izazove epileptički napad?

Plač sam po sebi nije tipičan okidač za epileptički napad. Intenzivan plač može biti praćen emocionalnim uzbuđenjem, stresom ili promenama u disanju, ali to ne znači da će dete zbog plača dobiti epileptički napad.

Zato roditelji ne treba da pokušavaju da spreče svaki plač ili emocionalno uzbuđenje iz straha od napada. Ako roditelj primeti da se kod deteta napadi učestalo javljaju upravo tokom ili nakon određene situacije, korisno je da to zabeleži i razgovara sa dečjim neurologom.

Važno je, takođe, imati na umu da ne mora svaka epizoda koja se javlja tokom plača biti epileptički napad. Kod male dece postoje različite pojave koje mogu izgledati slično, pa je za procenu važan opis događaja, a ponekad i video-snimak epizode, ukoliko je bezbedno napraviti ga.

Šta roditelji mogu da urade?

Uopšteno je važno da dete:

• dovoljno i redovno spava
• ima redovne obroke i dovoljan unos tečnosti
• redovno uzima propisanu terapiju
• ima što pravilniji ritam svakodnevnih aktivnosti.

O svim drugim potencijalnim specifičnostima vezanim za epilepsiju, odnosno konkretni epileptički sindrom, roditelji bi trebalo da budu posebno informisani od strane lekara koji prati dete. Ne postoje isti okidači za svako dete sa epilepsijom.

Epilepsija, a naročito dobro kontrolisana epilepsija, ne bi trebalo da bude razlog da dete bude nepotrebno ograničeno u svakodnevnom životu ili vaspitanju. Cilj je da dete, uz odgovarajuće lečenje i mere bezbednosti, koliko god je moguće živi normalan i aktivan život.

Najvažnije je zapamtiti: roditelj ne može uvek da predvidi niti da spreči epileptički napad. Cilj nije zaštititi dete od svakog plača, uzbuđenja ili svakodnevne aktivnosti, već pravilno lečiti epilepsiju, prepoznati eventualne individualne okidače i omogućiti detetu što normalniji i bezbedniji život.

5. Moje dete je sklono zacenjivanju. Koliko je ovo stanje opasno?

Afektivni respiratorni spazmi su nenamerne, refleksne epizode koje se javljaju kod male dece kao odgovor na jaku emociju - frustraciju, strah, bol ili iznenađenje.

Kada se javljaju?

Najčešće u uzrastu od 12 do 18 meseci, moguće između 6 meseci i 4–5 godina. Kako nervni sistem sazreva, epizode se postepeno smanjuju i nestaju.

Tokom epizode dete može:

• prestati da diše na par sekundi
• promeniti boju kože
• kratko izgubiti tonus ili svest

Senzorni trik koji može pomoći u prekidu epizode: neki roditelji koriste lagan senzorni stimulus - dunuti u lice.

Sa vaspitne strane, ne treba menjati granice u prethodno ustanovljenoj vaspitnoj strategiji. Mi bismo dodali mali izuzetak - tokom obroka kratka fleksibilnost može pomoći da dete ostane sigurno i bez dodatnog stresa.

Savetovanje sa stručnjakom je potrebno radi informisanja, postavljanja sumnje na eventualne druge zdravstvene probleme, a naročito ako su epizode česte ili dugotrajne i dete gubi svest.

Asocijacija za odrasle - svi poznajemo osećaj „steglo me je u grlu“, „imam knedlu u grlu“. To je isto kao kod deteta - refleksna, nervno-regulisana reakcija tela, samo što odrasli ima bolje mehanizme kontrole.

6. Da li suplementi koje vidim na internetu poput omega-3, vitamina ili drugih preparata mogu da poboljšaju govor, pažnju i razvoj?

Roditelji danas često dobijaju preporuke za različite preparate koji obećavaju bolju pažnju, govor, pamćenje ili „razvoj mozga“. Važno je znati da suplementi nisu terapija za razvojne teškoće i da za većinu preparata koji se reklamiraju u te svrhe nema dovoljno dokaza da kod zdravog deteta mogu značajno da poboljšaju govor, pažnju ili kognitivni razvoj.

Omega-3 masne kiseline, vitamini i minerali imaju svoje mesto u organizmu i mogu biti važni kada postoji njihov nedostatak ili određena medicinska indikacija. Međutim, više ne znači i bolje. Ako dete nema deficit, dodatno uzimanje vitamina ili drugih preparata neće automatski dovesti do boljeg razvoja.

Posebnu pažnju treba obratiti na decu koja su veoma izbirljiva u ishrani. Ako dete jede veoma mali broj namirnica, odbija čitave grupe hrane ili, na primer, gotovo uopšte ne jede sveže voće i povrće, potrebno je proceniti da li takva ishrana može dovesti do nedovoljnog unosa određenih vitamina, minerala ili drugih hranljivih materija. U takvim situacijama suplementacija može biti opravdana, ali je najbolje da se odredi u dogovoru sa pedijatrom, a po potrebi i na osnovu procene ishrane i laboratorijskih nalaza.

Posebno treba biti oprezan sa preparatima koji se reklamiraju kao „sirupi za pažnju“, „preparati za razvoj mozga“, „podrška govoru“ ili proizvodi koji obećavaju ubrzanje razvoja. To što se preparat prodaje u apoteci ne znači da je dokazano da ima takav efekat. Ni činjenica da je preparat prirodan ne znači da je neškodljiv ili da je potreban svakom detetu.

Umesto da se vreme i novac ulažu u veliki broj suplemenata, mnogo je korisnije uraditi odgovarajuću procenu i, kada je potrebno, uključiti logopeda, defektologa, psihologa, ili drugog stručnjaka. Dakle, suplement može imati svoje mesto kada za njega postoji jasna indikacija, ali ne postoji univerzalni suplement koji će „poboljšati razvoj mozga“ ili nadoknaditi potrebnu stručnu podršku.

I za kraj, razvoj svakog deteta je jedinstven i odvija se sopstvenim tempom, ali je važno znati kada su razlike deo prirodnog sazrevanja, a kada je potrebno potražiti stručni savet. Kao stručnjaci koji se bave razvojem deteta, tu smo da roditeljima pružimo podršku, razjasnimo nedoumice i pomognemo da svaki mali korak u razvoju bude praćen sa više sigurnosti, razumevanja i poverenja.