Tretman senzorne integracije
Šta je to senzorna integracija?
Senzorna integracija je način na koji naš mozak prima, organizuje i povezuje informacije koje dolaze putem čula, kako bismo mogli da reagujemo na svet oko sebe na svrsishodan i prilagođen način.
Pored čula koja su nam svima poznata - vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira - postoje još dva važna sistema koja imaju veliku ulogu u razvoju deteta.
Vestibularni sistem omogućava osećaj za kretanje i ravnotežu, dok proprioceptivni sistem pomaže detetu da zna gde se njegovo telo nalazi u prostoru, odnosno kako su postavljeni mišići i zglobovi.
Kada se sve ove informacije u mozgu uspešno povežu, dete spontano, kroz igru i svakodnevna iskustva, uči kako da svoje telo koristi na usklađen i funkcionalan način. U tim situacijama o tom procesu gotovo i ne razmišljamo - on se odvija prirodno.
Kada proces senzorne integracije nije u potpunosti usklađen, dete može biti preosetljivo na pojedine nadražaje (na primer na zvuk, dodir ili pokret), dok na druge može reagovati slabije nego što se očekuje.
U takvim situacijama primenjuje se pažljivo planirano i stručno vođeno izlaganje različitim senzornim iskustvima. Cilj je da dete postepeno nauči kako da na nadražaje reaguje sigurnije i funkcionalnije, dok se istovremeno podstiče efikasnija obrada informacija u mozgu.
Rani i predškolski uzrast smatraju se posebno važnim periodom za razvoj senzorne integracije, jer se upravo u tim godinama intenzivno razvijaju neuronske veze koje predstavljaju osnovu za dalje učenje, pažnju, koordinaciju i emocionalnu regulaciju.
Kako se ispoljavaju teškoće u senzornoj integraciji?
Teškoće u senzornoj integraciji javljaju se kada mozak i nervni sistem imaju izazov da na adekvatan način obrade informacije koje dolaze putem čula, ili kada dete nije imalo dovoljno prilika za raznovrsna senzorna iskustva.
Neka deca mogu biti preosetljiva na određene nadražaje iz okoline - na primer na zvuk, dodir, svetlo ili pokret. U tim situacijama govorimo o pojačanoj senzitivnosti.
Na primer, dete može:
- prekrivati uši u bučnom okruženju
- jesti samo ograničen broj namirnica jer mu druge smetaju po teksturi ili mirisu
- žmirkati i izbegavati jako svetlo
- pokazivati nelagodnost na dodir određenih materijala ili etiketa na odeći
- burno reagovati kada se isprlja ili pokvasi
- izbegavati igru sa plastelinom, ljigavcem ili sličnim materijalima
- ne želeti da hoda po pesku, travi ili kamenčićima
Druga deca mogu reagovati slabije nego što se očekuje - potrebno im je više intenzivnih podražaja kako bi registrovala i obradila informacije. Tada govorimo o smanjenoj senzitivnosti. Na primer, dete može:
- pokazivati veliku toleranciju na bol ili veoma začinjenu hranu
- biti stalno u pokretu i teško pronalaziti mir
- često mahati rukama ili prstima ispred očiju, igrati se svetlom
- uživati u ljuljanju, skakanju, trčanju u krug, igrama okretanja i prevrtanja
- vrteti se u mestu ili ljuljati sa noge na nogu
- tražiti glasnije zvuke ili samo praviti buku
Postoje i situacije u kojima dete može biti veoma osetljivo na jednu vrstu podražaja, a istovremeno nedovoljno osetljivo na drugu. Upravo zato je individualna procena važan korak u razumevanju detetovih potreba.
Važno je naglasiti da pojedinačna ponašanja sama po sebi ne znače da postoji teškoća - ali ukoliko su izražena, učestala i ometaju svakodnevno funkcionisanje, preporučuje se stručna procena.
Kod koga se javlja disfunkcija senzorne integracije?
Disfunkcija senzorne integracije može se javiti i kod dece koja nemaju druge razvojne poteškoće i koja pokazuju prosečne ili čak nadprosečne adaptivne sposobnosti. Često su to deca koja nisu imala dovoljno prilika da budu izložena različitim senzornim iskustvima - na primer, zbog bolesti, karantina tokom pandemije virusa COVID-a ili drugih ograničavajućih okolnosti.
Nedostatak igre u pesku i blatu, izostanak ljuljanja, skakanja, okretanja i istraživanja prostora može uticati na način na koji dete obrađuje čulne informacije. Takođe, češće se uočava kod dece koja su prekomerno izložena ekranima ili kod dece čiji su roditelji, iz preterane brige i želje da ih zaštite, ograničavali njihovo slobodno kretanje, prljanje i spontanu igru.
Sa druge strane, disfunkcija senzorne integracije se često javlja i u okviru određenih razvojnih poremećaja (ADHD, poremećaji iz spektra autizma, disfazija itd.) Zajedničko svoj deci sa ovom disfunkcijom jeste otežano svakodnevno funkcionisanje, jer njihov mozak ne obrađuje i ne organizuje čulne informacije na efikasan način.
Šta da radim ukoliko sumnjam da moje dete ima poteškoće u senzornoj integraciji?
Prvi korak je zakazivanje stručne procene detetovog razvoja. Procenu sprovodi defektolog - terapeut senzorne integracije, kroz strukturisano posmatranje, razgovor sa roditeljima i primenu odgovarajućih upitnika.
Ukoliko se nakon procene utvrdi da dete ima poteškoće u obradi senzornih informacija, započinje se individualno planiran tretman. Terapija se zasniva na postepenom i pažljivo doziranom izlaganju odgovarajućim dražima, sa ciljem da se podstakne mozak da efikasnije obrađuje i organizuje primljene informacije i integriše ih u adekvatne reakcije i ponašanja.
Pored rada u kabinetu, roditelji dobijaju jasne i konkretne smernice za aktivnosti u kućnim uslovima. Kontinuirana stimulacija u prirodnom okruženju značajno doprinosi uspešnosti tretmana.
Cenu tretmana senzorne integracije pogledajte ovde .